Pet razdoblja ljudskog postojanja

   Poručite analizu horoskopa
      +381 62 146 81 52

Mnogi filozofi, pesnici i istoričari klasičnog perioda smatrali su da se istorija ljudskog roda sastoji od četiri ili pet razdoblja.

Kad Saturn beše proteran u mračnu zemlju smrti, a nad svetom moć Jupiter uze, srebrna se pojavi rasa, po meri niža od zlatne, ali vrednija od bronzane. Jupiter tad suzi granice prvobitnog proleća pa zimom, letom, ćudljivom jeseni i kratkim prolećem zaokruži godinu s četiri godišnja doba. Potom, najpre sasušeni vazduh blistaše belinom uz jaru koja žeže, pa ledenice visahu smrznute ledenim vetrovima. U dobu tom ljudi prvi put potražiše skloništa u kućama. Dotad im domovi behu pećine, gusto žbunje, i granje svezano korama. A onda, najpre je seme žita položeno u duge brazde, dok volovi stenjahu pod teškim jarmom.

~ Ovidije, Metamorfoze ~

sep

Kod brojnih grčkih, rimskih (i nekih drugih) pesnika, istoričara i filozofa, nailazimo na podatke o postojanju nekoliko različitih razdoblja u kojima je ljudska rasa živela i još uvek živi. Navodim „nekoliko“ iz razloga što se negde pominje pet razdoblja, na primer, kod Hesioda, ili četiri razdoblja kod Ovidija. U hrišćanskoj tradiciji ih je šest, dok ih je u vedskoj četiri (Juge). Pretpostavka je da su ove drevne podele bile inspiracija savremenim piscima epske fantasike poput Tolkina, koji fabulu svojih dela smešta u, takođe, četiri razdoblja.

Prvo razdoblje je bilo Zlatno doba ili Doba zlatne rase, Nemejski lav
Suđaje, moire, suđenice
izgubljeni raj veoma dugovečnih ljudi koji su živeli pod vladavinom Kronosa, tj. Saturna nakon što je svrgnuo svog oca Urana s trona. Živeli su u izobilju, nisu poznavali nikakve bolesti i muke, nikakve teškoće, nisu ništa radili. Vladalo je večno proleće, a zemlja je neprestano i vrlo obilno darivala plodove kojima su se ljudi hranili i izdržavali. 

Nije bilo nikakvog uređenja, nikakvih zakona i ograničenja, ni ratova ni bilo kakvih sukoba – svi su uživali u jednostavnosti, međusobnom poverenju i miru. Boginja Justicija ili Astrea je u to vreme živela na Zemlji, tako da se čak ni životinje nisu međusobno ubijale i jele, a kamoli ljudi.

Srećno je doba i vekovi srećni oni kojima su stari nadenuli ime zlatni, i to ne zato što se tada zlato, koje je u naše gvozdeno doba na tolikoj ceni, bez po muke nalazilo u ono srećno doba, nego zato što oni koji su tada živeli nisu znali za ove dve reči: tvoje i moje. U to presveto doba sve su stvari bile zajedničke: kako bi došao do nasušnog hleba, niko nije morao da uradi bilo šta drugo osim da podigne ruku i ubere s krupnih crnika, koje su velikodušno nudile slatkim zrelim plodom.

~ Servantes, Don Kihote (I deo, glava XI, prevod Aleksandra Mančić) ~

Iako su ljudi Zlatnog doba bili dugovečni, ipak su bili smrtni, pa su posle hiljadu i kusur proživljenih godina umirali mladoliki i tako što bi bukvalno zaspali.

Kada su bogovi sa Olimpa predvođeni Zevsom porazili Titane i svrgnuli Kronosa, to je označilo kraj Zlatnog razdoblja i nestanak ljudi a početak novog – Srebrnog doba. Nakon što je ta prva rasa iščezla, njihovim duhovima je zapoveđeno da obitavaju iznad zemlje, da pomažu i štite žive.

Ljudi Srebrnog doba su bili druga generacija, stvorena od strane Zevsa i drugih bogova s Olimpa. Oni su bili manje savršeni od prvobitnih, kako telesno tako i duševno, i kraće su živeli. Nije više postojalo ni večno proleće, pošto ga je Zevs skratio i godinu podelio na četiri sezone, na četiri godišnja doba. Kao deca, ljudi su živeli uz majku stotinak godina, uživajući u blagostanju i igri.

Ali nakon što bi odrasli, vrlo kratko bi živeli zbog svoje nezrelosti i nepoštenja jednih prema drugima. Uz to, nisu nimalo poštovali bogove. Kako se to Zevsu nije dopalo, uništio je tu drugu generaciju ljudi. Nakon smrti postajali su duhovi koji bi obitavali u zemlji. U ovom dobu, Justicija je napustila Zemlju.

pet razdoblja

Treća generacija su bili ljudi Bronzanog doba koje je Zevs stvorio od jasenovog drveta – snažni, moćni i borbeni ljudi koji su voleli da ratuju i ubijaju. Zadovoljstvo im je donosio svaki oblik nasilja. Nisu imali straha, nisu prezali ni od čeka. Nosili su bronzane oklope, kuće i sva pomagala i oruđa su im bila od bronze. Prema nekim izvorima, ovi ljudi su iščezli zahvaljujući svojim novotarijama, tačnije, nakon obilja i sjaja povukao ih je mrak, te su naposletku utonuli u mračno kraljevstvo Hada i bili zauvek zaboravljeni.  Prema drugim izvorima su nestali u Potopu.

Nakon toga, Zevs je načinio novu, četvrtu generaciju ljudi koji su bili daleko ispravniji i plemenitiji od prethodnika. To su bili takozvani Heroji ili polubogovi, pa Hesiod ovo označava kao posebno razdoblje, dok ga Ovidije izostavlja. Bogovi su ih nakon smrti uzdizali u oblasti tik uz obod Zemlje, da tu uživaju u sreći.

Ratoborni Mars izumeo je nove načine borbe i hiljadu oblika smrti. Otuda istekoše bujice krvi koje obojiše svu zemlju, a more posta crveno. A onda se zločini vršiše nezaustavljivo u svakom domu, a nijednom bezbožnom delu ne manjkaše prethodnih. Brat beše ubijen od brata, otac od sinovljeve ruke, muž pogibe od ženinog mača, a strašne majke uništavahu svoje sopstveno potomstvo.

~ Seneka, Fedra ~

Peta generacija su ljudi Gvozdenog doba, najnesavršeniji od svih. Prema Ovidiju, ova generacija ljudi kojoj mi pripadamo nastala je zahvaljujući Deukalionu i Piri. Sagradivši Arku (sličnost sa Nojem u hrišćanskim predanjima) jedini su preživeli Potop koji je Zevs izazvao.

Gvozdeni ljudi kratkog su veka, pritisnuti brigama, problemima, tugom, bolestima i primorani na težak i naporan rad. Postali su bezbožni, skloni svakom zlu – roditelji se ne slažu s decom ni deca s roditeljima, brat udara na brata, drug na druga. Gostoprimstvo iščezava. Manjina moćnih i snažnih vlada nad većinom. Mir je prognan zauvek, a Muze napuštaju Zemlju. Ares će pomagati da se iznađe stotine novih načina za ubijanje, pomoći će razvoje novih mašina i oružja. No, kaže se da će Zevs uništiti i ovu, petu generaciju ljudi, samo se ne zna kad.

Literatura:
Ovid’s Metamorphoses, tran. Anthony S. Kline
Lucius Annaeus Seneca, Tragedies, tran. Frank Justus Miller, LOEB Classical Library, London, 1919.

Pročitajte i ovo...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *