Klasično poreklo i tradicionalna upotreba aspekata

Britanski astrolog Deb Holding objašnjava poreklo i kako izgleda upotreba aspekata u tradicionalnoj astrologiji.

Ovaj tekst je napisala poznati britanski astrolog Deb Holding, vlasnica čuvenog sajta Skyscript. Uz njenu dozvolu za prevod, vrlo edukativan tekst o aspektima vam prenosim ovde uz napomenu da ovaj tekst nije dozvoljeno kopirati ni u celini ni delovima bez prethodne dozvole Deb H. kao autora teksta. Tekst u originalu možete pronaći na ovoj stranici.

Klasične filozofije numerologije i geometrije – koje izvode značenja na osnovu fizičkog izgleda, oblika i forme – direktno su uticale na interpretaciju astroloških aspekata. U antičkoj astrologiji, kada se dve planete nalaze u aspektnom odnosu, priroda tog odnosa je određena obrascem formiranim u pozadini nebeske sfere. Planete međusobno udaljene 120° na primer, formiraju jednu stranu trougla kada su obeležene unutar Zodijaka; tako kroz značenje povezano sa oblikom trougla i njegovom indentifikacijom sa brojem tri, mi razumemo osnovni princip izražen u njihovoj povezanosti.

Marko Manilije (10 g.n.e.) objašnjava u svom delu Astronomikon kako trouglovi upisani u krug Zodijaka, dele znake na četiri grupe tripliciteta i tri grupe kvadripliciteta. Slično, naizmenični znaci su povezani heksagonalnom figurom i opozitni znaci su podeljeni linijom. Manilijev tekst naginje simbolizmu klasičnog neopitagoreanizma i savršeno ilustruje kako je naš sadašnji pristup „uglovnim odnosima“ primarno baziran na načinu na koji oni izražavaju podeljenost ili povezanost unutar univerzalne celine.

Reč aspekt potiče od latinske reči aspicio koja znači pogled. Prvi put je srećemo u srednjem veku, ali pre nje su korišćene slične reči podržava, gleda, svedoči, vidi. Mnogi tradicionalni tekstovi nam govore da nije ispravno nazivati konjunkciju aspektom, jer razlog nije susret dve planete pogledom već sjedinjenjem u fizičkoj stvarnosti. Ovaj termin je obično imao prefiks „telesni“ stavljajući akcenat na sjedinjenje pre nego na mešanje zrakova. Pojedini astrolozi su dokazivali da je ovaj termin odgovarajući jedino kada se događaj desi na istovetnim paralelima nebeske latitude, ali, generalno, slobodno je dodeljivan samo planetama združenim po nebeskoj longitudi^[1], kao danas, čiji efekti kombinuju uticaje planeta učesnica.

Mnogi minorni aspekti nisu bili poznati u antičkoj astrologiji. Činjenica da u zodijački krug ne mogu upisati figuru koja je zatvorena i kompletna, čini ih nevalidnim u odnosu na filozofsko utemeljenje. Samo dva minorna aspekta imaju klasičnu istoriju: semisekstil (⚺) koji ispunjava uslov, i inkonjunkcija (⚻) – poznatija i kao kvinkuks – koja ima obrnutu oznaku, na osnovu činjenice da predstavlja oblast gde nije moguć aspektni odnos (vidi ispod).

Većinom je semisekstil odbačen kao previše slab da bi imao neki zapažen uticaj. Razlog je u tome što ugao između znakova biva previše tup da bi dozvolio jasnu liniju vidljivosti među planetama: Njihova pažnja je usmerena na udaljene znake koje mogu videti, objašnjava Manilije^[2]. Tamo gde je korišćen, aspekt je podrazumevao stanje nejasne familijarnosti; odnos koji s malom verovatnoćom donosi neki događaj osim ako je podržan i drugim dokazima.

Inkonjunkcija (u bukvalnom prevodu znači nepovezanost) nastaje kada se planete nalaze na udaljenosti od 150°. Nemogućnost da se upiše zatvorena figura unutar zodijačkog kruga ukazuje na stanje prirodne netrpeljivosti. Ovakav odnos je smatran nesrećnim i za planete postavljene u ovakvom geometrijskom odnosu se kaže da se okreću jedna od druge, indicirajući gotovo malefičan nedostatak simpatija. U klasičnoj literaturi se mogu naći izrazi kao što su nije viđen ili slep, odnosno nepovezan, okrenut od^[3] .

Prirodno, trigon je najpoželjniji aspekt zbog harmonije i balansa koji su prisutni u njegovom obliku^[4]. On ima sposobnost da olakšava slaganje među planetama i omogućava im da prijateljski reaguju jedna prema drugoj. Da li će rezultat biti benefičan ili ne, zavisi u potpunosti od planeta koje učestvuju i od toga šta predstavljaju – destruktivni kvaliteti malefičnog Saturna harmonizovani sa nasilnim energijama debilitiranog Marsa mogu, naravno, da proizvedu uticaj koji donosi buduće nevolje.

Kvadrat nije u potpunosti nepoželjan aspekt. On ne nudi laganu saradnju kao trigon, ali činjenica da planete imaju snažan „pogled“ jedna prema drugoj, ukazuje da postoji prepoznavanje i protok moći među njima. Manilije objašnjava da je moć trigona veća od moći kvadrata, ali o oba govori u pozitivnom smislu kada kaže:

I koje god tačke su povezane spojem koji četiri ugla povezuju, i koju god tačku prava linija obeležava u svojoj trostrukoj stazi… pod ovima je priroda darovala jedinstvo i opšte pravo, uzajamnu dobru volju i prijateljstvo sa svakim od njih^[5].

Kvadrat je bez pogovora tumačen kao štetan kada je uključen malefik ili unesrećena planeta, mada mnogi tekstovi govore o potrebi za recepcijama ili nekom drugom formom odnosa da bi uticaj bio pozitivan. Ilustracije tzv. loših aspekata koji su tumačeni pozitivno, nalazimo u tekstovima Doroteja Sidonskog. On nam kazuje, na primer, da je bolje imati vladara tripliciteta Lune na dobrom mestu sa Lunom ili u opoziciji ili kvadratu ili trigonu ka njoj nego imati vladara tripliciteta koji ne aspektuje Ascendent ili Lunu. Poslednje je indikator lošeg po natusa^[6].

Dorotej nas podseća da priroda aspektnog odnosa zavisi od brojnih faktora, prvenstveno snage, prirode i opšteg stanja planeta koje su uključene. Trigon Jupitera prema Veneri može indicirati slavu, on napominje, ali ako je Venera aflikovana to će biti nepopravljiva ljaga uzrokovana sramotnim prijateljstvima. Slično, kvadratni aspekt neće oštetiti ako su obe planete dobro postavljene, ako imaju dostojanstvo i prijateljski primaju jedna drugu.

Dorotej upućuje na trigon kao na aspekt mnogo ljubavi i na kvadrat kao na onaj sa osrednjom količinom ljubavi. Takvo prijateljstvo nije označeno opozicijom; ovaj aspekt, baziran na simbolizmu podele na dva, reprezent je separacije i neprijateljstva. Samo ponekad može predstavljati slaganje – obično među stranama u konfliktu koje brzo sklapaju nestabilne saveze.

Manilije priznaje fundamentalnu sličnost između opozitnih znakova zbog njihovog zajedničkog roda ali dodaje da dominiraju mnogo očiglednije razlike.

… znakovi licem okrenuti jedan drugom isijavaju opoziciju, ipak zbog svoje prirode oni često rađaju saveze i uzajamna dopadljivost cveta među njima, povezani kao što bi vezom seksa: … ali van ovoga prevagu imaju veze sezona: Rak se odupire Jarcu, iako su oba ženska, jer je leto u suprotnosti sa zimom… ne čudi što su znaci tako postavljeni tokom bitke^[7].

Ne samo da je neprijateljski, opozicija je i vrlo moćan i jak aspekt zbog toga što planete imaju jasan i direktan pogled jedna ka drugoj. Sekstil koji ima tup ugao, ima relativno slabu liniju vidljivosti i njegova važnost je često bila potcenjivana kod klasičnih autora^[8]. Tamo gde je korišćen, njegova derivacija iz broja tri je određivala njegovu interpretaciju. Dorotej pominje da je sekstil poput trigona, samo slabiji^[9].

Pod pretpostavkom da su planete u direktnom kretanju, aspekte bacaju brže planete i primaju ih sporije. Planeta koja baca aspekt je odgovorna za uvođenje uticaja aspekta u manifestaciju, ali snaga, dostojanstvo i opšte stanje planete koja prima aspekt, diktiraće njegovo izražavanje. Takođe je neophodno da se napravi razlika između aspekata koji apliciraju perfekciji i onih koji su u separaciji od tačke egzaktnosti.

U antičko doba separacioni aspekti su korišćeni kao pokazatelji ranog života, starijih ljudi i prošlih događaja; aplikacioni aspekti su indicirali mlađe osobe (one koje su rođene posle natusa), stanje života kasnije i budućih događaja. Klasičan pristup aspektima i orbisima je bio mnogo jednostavniji nego u savremenoj astrologiji. Jednostavno pravilo je bilo, tamo gde su dva znaka u aspektu, bilo koje planete unutar tih znakova su takođe u aspektu bez obzira na stepene. Ponekad, vrhovi kuća su korišćeni kao granice uticaja aspekata, kao što nam govori tekst Ibn Ezre iz XII veka koji je tvrdio da antički astrolozi nisu razmatrali konjunkciju dve planete, čak i ako su u orbisu, osim ako se obe nađu u istom znaku. Ipak, iako je Ezra pisao o tom pravilu, on se sa njim nije složio.

Ako se dve planete nađu u dva znaka i svaka od njih bude pod snagom tela one druge, za njih se ne može reći da su u konjunkciji, jer su u različitim znacima. To je mišljenje drevnih naučnika, ali ja, Abraham, autor ove knjige, ne slažem se sa njima^[10].

U praksi, mnogi tradicionalni astrolozi su dozvoljavali aspekt koji prelazi granice znakova tamo gde je blizu egzaktnosti po stepenima. Takođe, čak i u antičkom periodu, mnogi tekstovi podsećaju učenike da računanje aspekata samo po znaku neće nužno podržati filozofiju oblika i da je mnogo ispravnije razmotriti stvarne stepene^[11].

Planeta na 28° Lava, na primer, je u trigonu sa planetom na 2° Strelca prema odnosu znakova, ali je bliže egzaktnom kvadratu kada se planetarne pozicije odmere od stepena do stepena. U klasičnoj astrologiji, poslednji je poznat kao partilni aspekt, jer sadrži „delove“ (ili stepene) pre nego znake. Aspekti procenjeni na osnovu odnosa znakova nazivaju se platik, od termina koji je značavao plato ili širok prostor. Kasnije je termin partilan generalno dodeljivan aspektima koji su egzaktni ili blizu perfekcije, dok je platik dodeljivan onim koji su „labavi“ ili na granici njihovih priznatih orbisa^[12].

U većini klasičnih tumačenja karti koja su sačuvana u delima Vetija Valensa, standardna procedura računanja aspekata je izgleda bila u skladu sa znacima, jer se retko zamarao iznošenjem liste planetarnih pozicija po stepenima. Štaviše, određeni citati ukazuju da je ovako uprošćen pristup bio prikladan samo za opšte stvari i u jednom primeru gde razmatra štetan aspekt koji se javlja između Bika i Device jer je u njegovom kvadratu, izbrojano stepenima ^[13], mi vidimo da potreba za razmatranjem planetarnih aspekata nezavisno od odnosa znakova nije u potpunosti ignorisana.

Orbisi su nastali potrebom da se odredi granica u kojoj snaga aspekta računata po stepenima nadjačava relevantnost aspekta sračunatog u odnosu na znake. To je u suštini bio pokušaj da se definiše perfekcija – period najveće snage nekog aspekta. Obično je to tumačeno kao stepen egzaktnosti, ali su mišljenja varirala i Antiohov tekst iz II veka pominje kontakt ili aplikaciju koja odgovara koja se odigrava unutar 3°^[14]. U tekstu aparskog astrologa El-Birunija iz XI veka takođe se nalazi spisak planetarnih orbisa koji su, kako je izneo, prepisani iz Porfirijevog rada iz III veka^[15]. Nažalost, danas nemamo jasne primere upotrebe ovih orbisa u klasičnoj astrologiji i samo se može razumno nagađati o njihovom razvoju na osnovu informacija datih u ranijim tekstovima.

Na latinskom orbis znači krug ili sfera, definišući planetarni orbis kao oblast neba koja ga naposredno okružuje. Ogromna i puna i onda odjednom više uopšte nije tu – ovako je Plinije govorio o Luni^[16]. Neki autori su ukazivali na planetarni orbis kao na snagu njenog tela, shvatajući to kao vrstu veoma ispunjene aure, nevidljive oku, ali „natopljene“ uticajem planete.

Možemo biti potpuno uvereni da su orbisi Sunca i Lune izvedeni iz razdaljine na kojoj se javlja pomračenje tokom helijačkog fenomena. Tradicionalni orbis Sunca od 15-17° je samo razdaljina na kojoj planete nestaju iz vidnog polja kada ulaze u konjunkciju sa Suncem. Orbis Lune oko 12° je takođe i razdaljina među luminarima kada se kao mlada pojavljuje nakon konjunkcije. Ona postaje vidljiva na manjoj udaljenosti od planeta jer je mnogo svetlije telo^[17]. Ove brojke mogu biti samo približne jer su uslovljene sjajnošću planete i vremenskim uslovima.

Moguće je da svi planetarni orbisi vode poreklo iz ranih pokušaja da se zabeleži helijačko pomračenje. Tabela koja sledi pokazuje brojke koje je rimski astrolog iz IV veka Firmik koristio da bi odredio koliko stepeni planete moraju biti udaljene od Sunca pre nego što se pojave kao jutarnje zvezde, koje izlaze pre Sunca, ili večernje zvezde koje izlaze nakon što Sunce zađe. Osim iznimke brojke koja je data za Merkur (koji je teško videti golim okom), one imaju sličnost sa limitima datim u uporednoj listi tradicionalnih orbisa. Abraham ibn Ezra takođe daje detaljan i prosvetljujući komentar o tome kako je aplikacija i separacija povezana u pojedinačnom odnosu između planete i Sunca.^[18]

Još jedan argument je da spoljašnje granice nisu bazirane na bilo kakvoj vrsti vizuelnog ugla, već prosto na osnovu snage i superiornosti planeta. Zato spoljašnje planete Mars, Jupiter i Saturn imaju mnogo istaknutiji uticaj i dat im je mnogo veći orbis nego inferiornim Merkuru i Veneri. Verovatno je da su orbisi razvijeni u pokušaju da se prepoznaju oba faktora, bazirana fundamentalno na helijačkom pojavljivanju ali prerađena da bi objedinila i uticaj superiornosti. Do vremena kada je El-Biruni napisao svoje delo Elementi u umetnosti astrologije u XI veku, mišljenja su bila jasno podeljena oko ispravnih „granica prestanka“.

Iz njegovih komentara možemo videti dostupnost brojnih definicija i logiku koja se nalazi iza korišćenih sistema. Neki astrolozi su dozvoljavali 12° sa svake strane svih aspekata (bazirano na činjenici da je to orbis Lune); drugi su dozvoljavali 15°(orbis Sunca); neki su koristili sredinu planetarnih orbisa bilo koje dve planete koje su u aspektu. Pored toga, neki su se oslanjali na Ptolemeja, koji je u Tetrabiblosu ustanovio orbis 5° za Ascendent, dokazujući da to treba biti primenjeno i na aspekte u perfekciji. Drugi su i dalje preferirali dozvoljenih 6° na osnovu činjenice da je to petina znaka odnosno prosečno trajanje planetarnih termina.^[19]

Imajući u vidu konfuziju, nije iznenađujuće da je pitanje orbisa često bilo izbegavano. Jedan od najranijih tekstova koji govore detaljnije o ovom pitanju nalazimo kod francuskog astrologa Kloda Daria. Njegov rad nudi jasno objašnjenje o tome kako orbisi trebaju biti utvrđeni i njegov metod je postao standardan za evropske renesansne astrologe^[20].

Moitet orbisa (poluorbisi)

Kao uvod u pitanja orbisa, Dario najpre sažeto navodi da se može reći da aplikacija počinje 6° od perfekcije. Ali on zatim daje pregled sistema koji je najviše koristio, u kome su aspekti određivani na osnovu središnjeg orbisa dve planete. On upućuje na orbise kao na krugove ili zrake planeta „kroz koje mogu biti združene telesnom konjunkcijom ili aspektom“. On je ostao veran planetarnim granicama koje je utvrdio el-Biruni, objašnjavajući da se brojke odnose na radijus orbisa svake planete.

Merkur, na primer, ima totalni orbis 14°, po 7° sa svake strane tela, dok Luna ima 24° odnosno po 12° sa svake strane. Iako može biti očekivanja nekog efekta kako se planete približavaju jedna drugoj, perfekcija započinje (aplikacija) onda kada Merkur i Luna „dodirnu“ sredinu polovine svojih orbisa; i u ovoj tački energija aspekta počinje da proizvodi prepoznatljive efekte. Ovaj središnji pojas se naziva moitet orbisa, moitié je francuska reč iz XV veka izvedena iz latinske reči medietas, što znači sredina. Koristeći Dariove slike, moiteti za svaki orbis su prikazani u tabeli ispod:

Dakle, aspekt koji uključuje Merkur i Veneru počinje svoju perfekciju kada se planete nađu na udaljenosti od 7° što je suma njihovih poluorbisa: 3.5° + 3.5° . Mnogo više je dozvoljeno u slučaju Sunca i Lune (7.5°+ 6° ) potvrđujući veliku važnost luminara. Separacija počinje čim planete prođu egzaktnost^[21], ali uticaj aspekta zadržava značaj sve dok separacija ne pređe sredinu zbira poluorbisa. Prema Dariovim brojkama, ako su Merkur i Luna udaljeni 10° , ne može se više očekivati da će oni produkovati neki prepoznatljiv efekat.

Samo je u poslednjem veku praksa da se orbisi utvrđuju na osnovu prirode aspekata, a ne na osnovu planeta koje su uključene, pojednostavljen proces koji ne prihvata da neke planete imaju snažniji uticaj u odnosu na druge. Štaviše, ako uzmemo u obzir da aspekti samo pokazuju način na koji se planetarne energije kombinuju, mi možemo priznati da su granice efekata mnogo logičnije izvedene na osnovu snage planeta učesnica, nego na osnovu karakteristika samog sjedinjenja. Čak sredinom 1940. godine, Sefarial je napisao Novi rečnik astrologije, u kome je popularno shvatanje orbisa bilo još uvek u skladu sa principima poluorbisa koje su zastupali Dario i Lili.

Dekster i sinister

Trigoni, kvadrati i sekstili se ponekad nazivaju i „dvostrani aspekti“ u tradicionalnom radu jer se mogu graditi i levo i desno u odnosu na planetu^[22]. Ako je planeta postavljena u Ovnu, njen kvadrat prema planeti u Jarcu se na naziva dekster aspektom (dekster znači desni) i njen kvadrat prema planeti u Raku se naziva sinister (levi). Interpretacija ovih termina je ponovo povezana sa pitagoreanskom filozofijom i bazira se na načinu na koji se znaci gledaju. Njihov pogled sledi dnevno kretanje neba pa tako dekster opisuje prirodan, pogled napred, dok sinister opisuje neprirodan, pogled nazad.

Dijagram u prilogu pokazuje kako su dekster i sinister aspekti povezani sa dnevnim kretanjem planeta. Svakog dana planete se kreću od istoka ka zapadu. Pojavljuju se na istočnom horizontu, kulminiraju na gornjem meridijanu i nestaju na zapadnom horizontu. Dnevno kretanje planeta preko neba u smeru kazaljke na satu je bilo jedino merodavno u tradicionalnoj astrologiji, dok je u modernim tekstovima ignorisano^[23]. Kako smo odbacili veći deo geocentričnog razumevanja stvari koje leži u osnovi našeg simbolizma, naglasak je stavljen na kretanje planeta kroz znake koje je suprotno kretanju kazaljke na satu. Ovo opisuje astronomsko kretanje planeta kroz zodijak, ali se gubi nebeska perspektiva i ignoriše se osnovni simbolizam vezan za polaritet dana i noći.

Klasični astrolozi su razmatrali dnevno kretanje kao ključno u svom radu i nazivali ga dnevnim kretanjem neba. Manilije objašnjava da, dok se znak uzdiže njegov pogled je usmeren prema znacima koji su se uzdigli pre njega, a ne prema onima koji se uzdižu posle njega. Ovan gleda napred prema Vodoliji sekstilom, prema Jarcu kvadratom i prema Strelcu trigonom:

Jarac gleda Vagu, dok Ovan vidi Jarca napred i s druge strane je podržan jednakim rastojanjem od Raka i Rak je primećen Vaginim zvezdama s leva jer ga sledi: znaci koji prethode se prepoznaju kao desni znaci^[24].

Dekster aspekt je stoga mnogo direktniji. Pošto je linija pogleda u skladu sa dnevnim kretanjem ona ima jači uticaj nego sinister aspekt i mnogo podesnije produkuje vidljive efekte. Sinister aspekt, pošto je protivan prirodnom kretanju neba i ima pogled nazad je slabiji, ometen i donekle debiltiran. Termini generalno pokazuju antičko i široko rasprostranjeno verovanje da se pravac desno manifestuje jako i u vezi sa dnevnim kvalitetima, dok je levo skriveno, pasivno i noćno. Iako reč sinister označava nešto što pripada levoj strani, dobila je značenje nečeg što je tamno, skriveno ili u neprirodnom stanju^[25].

Dominantna planeta

Klasični radovi nam govore takođe da je planeta sa desne strane aspekta (ona koja je više napred u dnevnom kretanju) dominantnija i nadmoćnija u odnosu na planetu sa leve strane. Na karti ispod se može videti da Luna u Ovnu dominira nad Merkurom u Raku, dok Saturn u Jarcu dominira nad Lunom. Mnogo je bolje da benefik dominira nad malefikom, jer na taj način redukuje njegovu snagu da uništava, nego da malefik dominira nad benefikom. Na primer, Dorotej nam govori da ako Jupiter dominira nad Marsom u kvadratu, natus će biti plemenit, čvrst i saosećajan. Ali ako Mars dominira nad Jupiterom onda će biti slab, zamoran, spletkar.^[26]

Klasični astrolozi poput Vetija Valensa prilično su koristili dominantnu planetu. U karti ispod on opisuje kako Saturn u Vodoliji donosi natusu opasne godine u kojima on postaje bolestan, izmiče smrti na moru i ima vrlo skupu parnicu (koju naposletku dobija). Valens objašnjava da, iako je Saturn ugaon u VII kući, nad njim dominiraju Venera u Vagi (trigonom) i Jupiter u Škorpiji (kvadratom). Pa, pošto su benefici nadmoćni u odnosu na Saturna i na glavnim pozicijama, Saturn je zaustavljen u izazivanju ozbiljne štete i čovekova nesreća je bila olakšana.^[27]

U vezi sa ovim, IX, X i XI kuća od neke planete su smatrane da imaju najsnažniji uticaj nad tom planetom – posebno X kuća, koja dominira nad planetom kao što Meridijan dominira nad Ascendentom. Ptolemej upućuje na ovo kada kaže da u pitanjima smrti jedine kuće koje imaju neku moć dominacije (pored Ascendenta i Descendenta) su IX, X i XI kuća od Ascendenta, koji je tačka života.^[28]

Nedoumice oko aspekata
Dekster i sinister aspekti

Napomene:

[1] Ptolemej, u svom Tetrabiblosu, kaže:

… kaže se da postoji odnos bilo da se dešava telesnom konjunkcijom ili preko jednog od tradicionalnih aspekata, pored toga je, uzimajući u obzir telesne aplikacije i separacije nebeskih tela, od koristi i uzimanje njihovih latituda u obzir, u cilju toga da mogu biti prihvaćeni samo oni koji se nađu na istoj strani ekliptike. U slučajevima aplikacija i separacija aspektima, takva praksa je potrebna, jer svi zraci padaju i slično konvergiraju iz svakog pravca na istoj tački odnosno u centru Zemlje.

1.24; Loeb (Robbins prevod), s.115. ^{↩nazad na tekst}
[2] Manilije, Astronomica, 2.385-395. Pogledaj još Ptolemej, Tetrabiblos, 1.16, (Loeb s.79 i fusnotu pp.72/73).^{↩nazad na tekst}
[3] Pogledaj Firmika, Matheseos Libri VIII, II.XXII i primedbu prevodioca br.38, (Ascella Reprints, London) s.303. Takođe Greek Horoscopes, Neugebauer & Van-Hoesen, (American Philosophical Soc., Philadelphia, 1959), s.13. ^{↩nazad na tekst}
[4] Pogledaj tekst Klasična upotreba tripliciteta. ^{↩nazad na tekst}
[5] Astronomica 2.340; (Loeb p.109).^{↩nazad na tekst}
[6] Dorotheus, Carmen Astrologicum, Bk I. ch.25; (Ascella Reprints p.189).^{↩nazad na tekst}
[7] Astronomica, 2.4 10; (Loeb p.115).^{↩nazad na tekst}
[8] Vidi Firmika, primedba prevodioca br.39 (Ascella Reprints s.303). ^{↩nazad na tekst}
[9] Dorotheus, 11.17; (p.22 I).^{↩nazad na tekst}
[10] lbn Ezra, The Beginning of Wisdom Ch.7; Ascella Reprints, p.209. Ezra ističe mišljenje (Aforizam 36, poglavlje 8), da će konjunkcija doneti efekte, ukoliko nema prohibicije, nakon beznađa.

Ako je zvezda na putu da uđe u konjunkciju sa drugom zvezdom, ali pre nego što konjunkcija bude potpuna, druga zvezda promeni znak, i ako prva nastavi za njom i stigne je i ako se nijedna druga zvezda ne ispreči sjedinjenju, onda će stvar za koju se pita biti svršena nakon beznađa.

Vidi 120 aforizama Ibn Ezre. ^{↩nazad na tekst}
[11] Na primer, Manilije, (2.305-340):

I premda čovek računa četvrti znak od četvrtog, stepeni sami po sebi će uzrokovati „razbijanje“ celog znaka. Stoga, nije dooljno da brojimo trigone po znacima ili da očekujemo prave kvadrate iz znakova prema intervalu od četiri.

Aspekti koje grade planete, koji su kontradiktorni relacijama znakova u kojima su nazivaju se razjedinjenim.^{↩nazad na tekst}
[12] Vilijam Lili piše:

Postoji takođe i partilni ili platik aspekti: Partilni aspekt je kada su dve planete egzaktno na onoliko stepeni jedna od druge koliko je potrebno do savršenog aspekta: kao ako bi Venera bila na 9° Ovna i Jupiter na 9° Lava, to je partilni trigon; ili Sunce na 1° Bika i Luna na 1° Raka, povezani partilnim sekstilom, i to je snažan znak ili argument za ispunjenje bilo čega, ili da je nešto vrlo blizu postizanja, pošto je aspekt tako partilan i to označava dobro; i to je umnogome znak prisustva zla kada preti šteta. Platik aspekt je onaj koji dozvoljava orbise ili zrake dve planete koje signifikuju bilo kakvu materiju: ako je Venera na 10° Bika i Saturn na 18° Device, onda je Venera ima platik trigon ili je u platik trigonu sa Saturnom, jer je u moitetu oba njihova orbisa; jer moitet Saturnovih zraka ili orbisa je pet i Venere četiri i udaljenost među njima i njihovog savršenog aspekta je 8°.

(HA., s.107) Ipak, pogledaj fusnotu 14, gde Lili definiše partilni aspekt unutar 3 stepena. ^{↩nazad na tekst}
[13] Neugebauer & Van-Hoesen, Greek Horoscopes, s.82.^{↩nazad na tekst}
[14] The Thesaurus, preveo Robert Šmit; editovao Robert Hend; objavio the Golden Hind Press (1993). Vilijam Lili, astrolog iz XVII veka se osvrće na značaj orbisa od 3 stepena u Merlini Anglici ,1677, govoreći:“Partilni aspekt događa se u okviru 3 stepena“ – iako u Hrišćanskoj astrologiji definiše partilni aspekt kao onaj koji se javlja na istom stepenu (vidi fusnotu 12). Može biti značajno da je ovu definiciju napisao 30 godina nakon prve, što sugeriše da je revidirao svoje prvobitno razumevanje tog termina.^{↩nazad na tekst}
[15] Al-Biruni, The Book of Instruction in the Elements of the Art of Astrology, XI vek, preveo R. Ramsay Wright, (Luzac, 1934). Dostupno reprint izdanje Ascella u Londonu ili Ballantrae Reprints u Kanadi. ^{↩nazad na tekst}
[16] Natural History 11.42; (Loeb p.195). ^{↩nazad na tekst}
[17] Tradicionalni izvori tvrde da planeta ulazi pod sunčeve zrake kada se nađe na 15° ili 17°. Lili je pominjao obe granice, tvrdeći na strani 113. Hrišćanske astrologije da planeta ulazi pod sunčeve zrake na 17° od Sunca, ali kasnije biva kontradiktoran svojim tvrdnjama u editorijalu prevoda Animae Astrologiae Gvida Bonatija koji je uradio Henri Koli. On tu tvrdi da je planeta mnogo ispravnije označena da je pod sunčevim zracima kada se nađe na udaljenosti manjoj od 12° od Sunca; i da ulazi pod sunčeve zrake kada je na udaljenosti između 12° i 15° .(Consideration 53, p.25).^{↩nazad na tekst}
[18] The Beginning of Wisdom, poglavlje 7.^{↩nazad na tekst}
[19] Za el-Birunija o orbisima vidi 436-437. 446 & 490.^{↩nazad na tekst}
[20] Dariot, Ad Astrorum Facilis Introductio. Pisano na latinskom 1557. referenca se odnosi na engleski prevod: Fabian Wither ‘A Brief and most Easy Introduction to the Astrological Judgement of the Stars‘, objavljen oko 1583. ^{↩nazad na tekst}
[21] Vilijam Lili tvrdi da planete moraju biti odvojene jedna od druge najmanje 6 minuta pre nego što se kaže da su one u separaciji.(HA., s110). Drugi autori su tvrdili da aspekt ostaje savršen sve dok se planete ne udalje 16 minuta ili jedan ceo stepen.^{↩nazad na tekst}
[22] El-Biruni dodaje da, kada se planeta nađe blizu MC-a i kada ima dva sekstilna ili kvadratna aspekta koja oba padaju iznad zemlje, onda se kaže da ima dve desne ruke. Ako padaju ispod zemlje, onda ima dve leve ruke. Prvonavedeni indiciraju uspeh i pobedu, (Ch. 503). ^{↩nazad na tekst}
[23] Ptolemej, govoreći o dva sistema kretanja, oslanja se na dnevno kretanje zvezda od istoka ka zapadu kao Primum Mobile odnosno prvo primarno kretanje (Almagest 1.8). Pesnik iz XIV veka, Čoser ukazuje na njenu važnost u The Man of Law’s Tale (redovi 295-298):

O primarno kretanje, okrutni nebeski svodu, što nosiš zvezde svojim dnevnim njihanjem i bacaš sve od istoka ka zapadu koje bi prirodno išle drugim putem.

^{↩nazad na tekst}
[24] Astronomica, 2.290-295; (Loeb p.105). ^{↩nazad na tekst}
[25] Povezanost desnog pravca sa svetlošću i solarnim principom, i levog pravca sa tamom i lunarnim principom, objašnjava el-Birunijevo dodatno korišćenje termina pomenutih u fusnoti 22. Planeta sa ‘dve ruke’ koje padaju iznad zemlje je mnogo direktnija i otvorenija; ispod zemlje je mnogo prevrtljivija i skrivenija. Desni pravac (dekster) uvek implicira očiglednu i jasno ispoljenu snagu, dok levi (sinister) imaplicira unutrašnju snagu ili onu koja se bori da sebe iskaže jasno. ^{↩nazad na tekst}
[26] Carmen Astrologicum, Bk. II.15.14 (s.215).^{↩nazad na tekst}
[27] O. Neugebauer and H.B. Van-Hoesen, Greek Horoscopes s.104. No. L108,X1. ^{↩nazad na tekst}
[28] Tetrabiblos, III.10. ^{↩nazad na tekst}