Supernova ili nova zvezda iz 1604. godine

Nakon konjunkcije Jupitera i Saturna 1603. godine, naredne godine je supernova privukla veliku pažnju. Protumačena je kao predznak velikih promena u Evropi.

Ali 30. septembra uveče, ovaj redak i čudesan fenomen se pojavio skoro na istom mestu gde se desila velika konjunkcija, tj. na 17°40′ Strelca, stepenu koji je bio u usponu u Londonu na početku velike konjunkcije, a sada stepen i po pre njenog kraja. U to vreme, takođe, ako želiš da vidiš mesto gde se nalazilo Sunce prema Braheovom računu, naći ćeš ga sat po zalasku 30. septembra u Londonu 36 minuta posle 6 uveče (kada je zvezda sigurno prvi put viđena) na 17°30′ Vage, tačno na mestu gde će se naredne godine zbiti njegovo pomračenje i u savršenom sekstilu sa novom zvezdom, na Ascendentu velike konjunkcije.

~ Kristofer Hejdon ~

 

Nebeske pojave se obično smeštaju u dve kategorije. Prvoj pripadaju tzv. snažniji uzorci odnosno pojave koje predskazuju značajnije događaje i promene, kao što su transmutacije planetarnih afela, velike konjunkcije superiornih planeta, komete i nove zvezde. U drugu kategoriju su smeštene pojave koje predskazuju događaje za kraći vremenski period i potencijalno na manjem prostoru, poput pomračenja luminara i manjih konjunkcija, uz godišnje ingrese i mundane profekcije.

Jedna pojava iz prve kategorije privukla je naročitu pažnju početkom XVII veka, o čemu su pisali mnogi astrolozi i naučnici, a Johan Kepler joj je posvetio i posebno delo koje je nazvao De Stella Nova. S početkom jeseni 1604. godine na nebu je zasijala nova zvezda, što je bila, zapravo, masivna eksplozija supernove, danas poznate pod nazivom Keplerova supernova. Nepravedno je, doduše, što je zvezda ponela njegovo ime jer on sasvim sigurno nije bio prvi koji ju je uočio.

Supernova i sukob Elizeja Roslina i Keplera

Elizej Roslin (1545-1616) je bio nemački astrolog i astronom koji je najavljivao velike političke i društvene promene u Evropi još krajem XVI veka, pišući o velikoj konjunkciji Jupitera i Saturna u Strelcu koja je trebala da se dogodi u decembru 1603. godine. Intenziviranje događaja je očekivao nakon što se superiorcima pridruži Mars početkom oktobra 1604. godine.

Prateći iz noći u noć kretanje superiornih planeta i njihove konjunkcije, 2. oktobra 1604. godine svedočio je neobičnoj pojavi – eksploziji supernove.

Nakon što je pala noć, na nebu sam potražio veliku konjunkciju planeta Saturna, Jupitera i Marsa. Odmah sam video tri velike zvezde i Saturna na četvrtom mestu, malo ispred ostale tri prema zapadu. Među ove tri sam odmah prepoznao Jupitera i Marsa; a što se tiče treće koja se nalazila iznad Jupitera (na istoj udaljenosti severno od Jupitera koliko i južno od Marsa), momentalno sam shvatio da je to nova zvezda, velika skoro kao Jupiter samo svetlija, koja blista i treperi poput fiksne zvezde, mada na tom mestu nema nijedne. Stoga to mora biti nova zvezda.

Da je Roslin među prvima uočio novu zvezdu, napisao je Kepler u svojoj De Stella Nova. Takođe, naveo je da ju je iste večeri primetio i italijanski astrolog Antonio Mađini, a narednog dana nemački astronom i astrolog, David Fabricius.
Samom Kepleru se nije dalo da vidi novu zvezdu pre 7. oktobra, mada, prema pojedinim izvorima, carski činovnik zadužen za meteorologiju primetio je zvezdu u noći 30. septembra i o tome izvestio Keplera, ali mu ovaj nije verovao.

supernova
Supernova na noćnom nebu početkom oktobra 1604. godine (softver Stelarijum)

Roslin je eksploziju supernove okatakterisao kao predznak velikih i dramatičnih promena u svetu, posebno u Evropi. Smatrao je da će se mnoge monarhije i države urušiti, velikani i porodice koje su se u prethodnim decenijama uzdigle bi mogli propasti, a Evropom će vladati glad jer će usevi stradati od suše.

Iako su on i Kepler bili dobri drugovi još iz školskih dana, ove prognoze su bile razlog za prepisku punu razmirica koja je trajala godinama. Jedan drugog su kritikovali, katkad i vrlo oštro, ne samo u vezi s pojavom zvezde nego i drugim nebeskim događajima koji su bili aktuelni u prethodnim i narednim godinama. Roslin je branio prognostičku astrologiju i, naravno, svoje prognoze.

Međutim, Keplerovo viđenje nije bilo sasvim suprotno Roslinovom. On je takođe smatrao da je pojava nove zvezde značajna, ali se ogradio kada je reč o efektima koje bi mogla imati, ističući da je možda njen značaj toliko veliki, da čovek ne može da pojmi niti shvati razmere onoga što bi mogla da označava, a i nije želeo da se bavi pretpostavkama. Naveo je i sledeće:

Nije mi želja da osporim da je ova zvezda u vezi sa konjunkcijom Jupitera i Marsa u tom obimu da je, možda, Bog lično namerio da ona bude indikator nečeg značajnog za ljudski rod, te je zato obeležio vreme i mesto ovom konjunkcijom Jupitera i Marsa kako bi bila zauvek upamćena…

Takođe se, kao naučnik, ogradio i od proročkih najava znamenitih događaja koje su bile svojstvene Roslinu. Na sve je gledao iz ugla astronomije, racionalno, ali nije odbacio mogućnost da su pojedini, među njima i Roslin, pomognuti s viših nivoa postojanja, da su inspirisani božanskim davali određene prognoze.

Pošto mi Bog nije dao druge veštine i putokaze osim mojih očiju, ušiju, knjiga, razuma i prirodne nepogrešive filozofije, rado ću Roslinu i drugima prepustiti veštinu predviđanja budućnosti, a verujem da oni govore mnoge stvari zahvaljujući božanskoj inspiraciji.

Mišljenje Davida Fabricija

Kao iskusni astrolog, Fabricije je znao da je konjunkcija Jupitera i Saturna u vatrenom znaku decembra 1603. od izuzetne važnosti. Stoga je pomno pratio njihov nebeski ples, a naročitu pažnju je posvetio finišu konjunkcije kojoj se u prvim danima jeseni 1604. pridružio Mars. Tako je 3. oktobra 1604. bio iznenađen kada je primetio novu zvezdu prve magnitude blizu mesta velike konjunkcije u sazvežđu Zmijonoše. Smatrao je to izuzetnim znamenjem.

U tumačenju ovih fenomena, Fabricije je izneo slične zaključke kao i Roslin: očekivao je velike promene u svetu i jedno potpuno novo doba. Otišao je i korak dalje, uporedivši ovu konjunkciju sa druge dve koje su takođe bile praćene pojavama supernova – jednom koja se desila pred Hristovo rođenje, nakon čega je Rim odbacio demokratiju i uzdigao se kao carstvo, a hrišćanstvo se proširilo kao nova religija. I drugom, nakon koje je Karlo Veliki stvorio moćno carstvo na tlu Evrope, takoreći ponovo oživeo Rimsko carstvo koje je propalo nekoliko vekova ranije.

Stoga, na osnovu ove konjunkcije i svih okolnosti, svi razboriti ljudi lako mogu zaključiti da se bliži vreme velikih promena u Carstvu, u kraljevinama, i u religiji, tim pre što se pojavljuju znamenitiji znaci na nebu u odnosu na pre.
Rimski orao će se vratiti i povratiti svoju nekadašnju moć. Ugled Rimskog carstva će biti povraćen, ali ne bez velikog meteža koji će prethoditi, što je naznačeno izuzetnom svetlošću ove nove zvezde. Nakon tih meteža, orao će se uzdići i naširoko vladati.

Ono što je Fabricije možda subjektivno zaključio, jeste ponovni uspon Svetog rimskog carstva odnosno nova era dominacije germanskih naroda nad ostalima. Supernova je, po njegovom mišljenju, najavila rođenje moćnog nemačkog princa, kome je suđen veliki uspeh. U tom momentu je takva prognoza bila prilično smela, s obzirom da je Carstvo već bilo u ozbiljnom problemu i na rubu propasti.

Prognoze drugih astrologa

Astrolog čije su prognoze često citirali Vilijam Lili, Vorton, Hejdon, Gedburi, pa i gorepomenuti Fabricije i Roslin, zvao se Francisko Spinja. Lekar vojvode od Mantove i izuzetni astrolog kako ga je Vorton opisao, smatrao je, slično Fabriciju, da supernova najavljuje rođenje moćnog čoveka. Ali nije stavio akcenat na Nemačku i rođenje nemačkog princa, već je naveo da će taj doći sa istoka i promeniti zakone ili doneti nove.

U svojoj De Mundi catastrophe štampanoj 1631. godine, Spinja se osvrće i na ranije konjunkcije Jupitera i Saturna u vatrenim znakovima i događaje koji su ubrzo potom usledili, kao i na supernove iz 1572. i 1604. On nije video preporod Svetog rimskog carstva, već naprotiv – vihor pobuna, sukoba i ratova koji će pogoditi svet, pri čemu će mnoge monarhije i plemstvo propasti, da bi nakon toga nastupio period mira.

Najavio je i propast Osmanlijskog carstva, ali i dalju degradaciju hrišćanstva. Pošto je nova zvezda zasijala u vatrenom triplicitetu, smatrao je da je to naznaka pobuna i svrgavanja kraljeva Španije i Francuske, te prinčeva i velikana Italije. Svi ti događaji se ne bi desili u okviru od par godina, već bi postepeno kulminirali nekoliko decenija nakon velike konjunkcije i pojave zvezde, posebno iz razloga što se supernova pojavila u okcidentalnoj poziciji u odnosu na Sunce.

jupiter-saturn konjunkcija 1603
Horoskop velike konjunkcije Jupitera i Saturna u Strelcu u decembru 1603. godine (Kristofer Hejdon)

Kristofer Hejdon (1561-1623) bio je ugledni engleski astrolog koji je takođe dao prognozu u vezi sa konjunkcijom superioraca i pojavom nove zvezde, a koja nije bila ništa optimističnija od onih koje su dali drugi. Nizu znamenja je dodao i totalno pomračenje sunca u oktobru 1605. godine koje se dešava na MC-u horoskopa velike konjunkcije, odnosno na mestu Sunca u horoskopu prvog viđenja nove zvezde.

horoskop pojave supernove
Horoskop prvog viđenja supernove koje navodi Kristofer Hejdon: 30. septembar 1604. (po starom kalendaru), 18:36 h, London, Engleska

Očekivao je da isprva budu sklopljena primirja među državama i da ratovi budu obustavljeni, ali da će zahvaljujući zaverenicima i izdajnicima teško uspostavljen mir biti izgubljen. Primirja će biti prekinuta, ratovi obnovljeni, a kralj Španije bi mogao biti u opasnosti. Španija, naravno, jer je pripada Strelcu.

Najviše nepovoljnih zbivanja je trebalo biti u delovima Evrope koji pripadaju vatrenom triplicitetu (gde spada cela zapadna Evropa i deo centralne), sa naglaskom na južne i jugozapadne delove Evrope koji su pod upravom znaka Strelca u kom se konjunkcija superioraca desila.

U godini velike konjunkcije umrla je engleska kraljica Elizabeta I, a nasledio ju je Džejms Stjuart, koji je krunisan krajem jula iste godine. Astrolozi su to smatrali uvodom u velike promene koje su pred vratima Engleske. I bili su u pravu, promene su odista došle – najpre kroz ujedinjenje Škotske i Engleske, a kasnije i građanski rat.

  • Miguel A. Granada, Johannes Kepler and David Fabricius: Their discussion on the Nova of 1604.
  • Miguel A. Granada, The Discussion between Kepler and Roeslin on the Nova of 1604, ASP Conference Series, Vol.342, 2005.
  • Johan Francisci Spinae, De mundi catastrophe sive de maxima rerum mundanarum revolutione post annum 1630, 1631.
  • Sir Christopher Heydon, Astrological judgment upon The great Conjunction of Saturn and Jupiter 1603, London, 1650.
Širi dalje!
PRATI ASTRORIZNICU
Ako želiš da dobijaš obaveštenja o novim tekstovima i ponudama

Informacije, zakazivanje konsultacija, naručivanje analiza
viber/WApp: +38163 786 79 85

Pročitajte i ovo...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *