Antinoj – smrtnik uznet na nebo

O danas nepostojećem sazvežđu Antinoj: kako je jedan car uzdigao svog ljubavnika na nebo.

Antinoj je bio Grk; pošao sam unazad po uspomenama te stare nepoznate porodice sve do doba prvih arhadijskih kolona na obalama Mramornog mora. Ali Azija je na tu malo oporu krv delovala kao kap meda koja zamuti i zamiriše čisto vino. U njemu sam pronašao sujeverje učenika Apolonija, monarhijsku veru istočnjačkog podanika Velikog kralja. Bio je vrlo ćutljiv: pratio me je kao životinja ili prisni duh.

— Margaret Jursenar (Hadrijanovi Memoari)

Ovako nas Margerit Jursenar u Hadrijanovim memoarima upoznaje sa Antinojem, tragično nastradalim ljubavnikom rimskog cara Hadrijana. Mladiću neopisive egzotične lepote carsko srce nije moglo da odoli, ludo se zaljubivši, ne skrivajući pri tom svoja osećanja u javnosti. A to je uzburkalo duhove u Rimu.

Istopolni odnosi Rimljanima nisu bili strani, a Hadrijan sigurno nije prvi car koji je imao ljubavnika. Međutim, kako sa Vibijom Sabinom nije imao dece, na njegove ljubavne izlete se gledalo s negodovanjem. Njegovi neprijatelji su se umnožavali šireći raznorazne glasine po rimskim ulicama, mada nisu predstavljali pretnju po život s obzirom da je Hadrijan zapravo najmanje boravio u Rimu.

Neki istorijski izvori, kojih se i Margerit drži u svom pripovedanju, kažu da se dvadesetogodišnji mladić ritualno ubio utopivši se u Nilu, iz ljubavi prema rimskom caru. Postoji i verzija prema kojoj je sam Hadrijan žrtvovao mladića, ali je ona manje verovatna.

Kao jedan od razloga ove žrtve navodi se produženje Hadrijanovog životnog veka, jer se prema tadašnjim verovanjima dobrovoljnim žrtvovanjem sopstvenog mogao produžiti život drugoj osobi. A tome je zapravo prethodila jedna predikcija (moguće astrološka), da će Hadrijan živeti dugo i srećno (samo) ako Antinoj umre.

Kako bilo, Antinoj je bio mrtav, a da bi očuvao uspomenu na njega Hadrijan ga je obožio i dao da se u Egiptu, nedaleko od mesta nesreće, podigne grad kom je nadenuo ime Antinoja (Antinopolis). Statue i novčići sa likom Antinoja, našli su se širom carstva. I to nije sve – baš tih dana se u sazvežđu Orla pojavila nova zvezda^[1], vrlo prikladno za novoimenovanog boga.

Rimski istoričar Kasije Dion beleži:

Konačno, izjavio je da je video zvezdu za koju je smatrao da je Antinoj, a potom rado slušao izmišljene priče koje su njegovi pratioci tkali dotle da je zvezda zaista nastala od Antinojevog duha i tako se pojavila prvi put.^[2]

Ne možemo a da se ne zapitamo, u kolikoj meri su te istkane priče inspirisane grčkim mitovima? Jer Antinoj nije jedini smrtnik čija je zvezda zasijala na noćnom nebu. Postoje sličnosti sa mitom o Ganimedu i sazvežđem Vodolije kao njegovim nebeskim prikazom, pa vlada mišljenje da Antinoj zapravo ima svoje začetke u Grčkoj.

Ukratko, mit kaže da se Zevs zaljubio u najlepšeg mladića koga je svet ikad video, pa je poslao orla (ili se on sam pretvorio u pticu) da ga dovede na Olimp. Postavio ga je za peharnika bogova umesto Hebe, i načinio ga besmrtnim kako bi mu zauvek očuvao lepotu. Hadrijan je verovatno iskoristio ovu mitološku pozadinu za kreiranje sopstvene i uznošenje Antinoja među nebesko društvo.

Nemački astronom Jakob Barč je spekulisao da je car Hadrijan naredio znanom nam Ptolemeju da ucrta sazvežđe u svoje karte, mada za to nema dokaza. Ptolemej u Almagestu (veliki astronomsko-matematički spis) zaista pominje Antinoja, ali ne kao sazvežđe već kao asterizam – prepoznatljivu figuru na nebu koja ne pripada nijednoj konstelaciji.

Antinoj se više puta pojavljuje kao odvojeno sazvežđe tik pod Orlom, a oboje nedaleko od Vodolije i to se jasno vidi na nebeskim mapama koje su iscrtali astronomi u periodu između XV i XVIII veka, poput Hevelija, Bajera i Merkatora. Ipak, vremenom iščezava sa karata, a ne naročito sjajne zvezde koje su bile u njegovom sastavu našle su se u okrilju sazvežđa Orla.

Engleski pesnik Edvard Šerburn, u svom komentaru Manilijevog Astronomikona piše:

Antinoj i Ganimed su nazivi jednog istog sazvežđa, od asterizma koji je Grcima predstavljao Ganimeda kog je oteo Orao i odneo na Olimp da Jupiteru služi kao peharnik. Rimljanima je u čast Antinoja (voljenog dragog cara Hadrijana) bio prikaz lepog Bitinijca koji se dobrovoljno predao smrti za dobrobit Cara, a koji je u njegovu čast podigao spomenike, hramove, sveštenike i dao mu mesto među nebeskim sazvežđima, između Orla i Strelca. Prema Kepleru sadrži 7 zvezda, a prema Bajeru 11, i dolazi pod meridijan u ponoć sredinom jula meseca.^[3]

Iako se Antinojev lik više ne smeši na nebeskoj pozornici, Hadrijan je svakako uspeo u nameri da mu podari besmrtno ime. Ostaće zauvek upamćen kao neko ko je uspeo da prisvoji deo carskog srca, a možda i kao primer nesebične ljubavne žrtve.

---

Napomene:

[1] Najverovatnije je reč o eksploziji supernove.^{↩nazad na tekst}
[2] Cassius Dio, Roman history, Volume VIII, 69:11, trans. Earnest Cary, Loeb Classical Library edition, Harvard University Press New York, 1925.^{↩nazad na tekst}
[3] Edward Sherburne, The Sphere of Marcus Manilius made an English Poem, London 1675.^{↩nazad na tekst}