Elizar od Tira: Kraljica Kartagine

Didona ili Elizar od Tira, bila je feničanska princeza koja je osnovala Kartaginu. Njena žrtva je opevana u mnogim pesmama i očuvana na mnogim slikama.

Kartaginjani su, doista, bili u lošoj poziciji. Nije prošlo mnogo vremena od kada su pretrpeli katastrofu na moru, a sada se sa novom suočavaju na kopnu, i to ne zbog manjka hrabrosti svojih vojnika već zbog nesposobnosti svojih komandanata. Istovremeno s ovim nesrećama, stradavali su od upada Numidijanaca, koji su činili više štete državi nego Rimljani.

~ Polibije ~

sep

Naša planeta je jedno prostrano mesto, s velikim brojem ljudi koji žive na njoj. Čak i jedan veliki grad, jedna metropola koja ima preko milion stanovnika, predstavlja svet za sebe – prostran i mnogoljudan iz ugla pojedinca. Ipak, nije retkost da srećemo ljude na mestima gde to uopšte ne očekujemo ili da kroz priču ustanovimo da smo, zapravo, vrlo blisko povezani preko nekog ili nečeg. Tada imamo običaj da zaključimo kako je svet mali.

Drevno kraljevstvo Kartagine je mnogima ostalo u sećanju zahvaljujući podvizima koje je načinio Hanibal, njen najveći vojskovođa, čiji se strateški potezi i dan danas proučavaju u vojnim školama širom sveta. Ali, malo je onih koji znaju kada je i kako Kartagina uopšte osnovana, ko je zaslužan za to. I na kraju, kakve to uopšte ima veze s uvodom, da je svet mali?

Kao osoba koja je osnovala Kartaginu, pominje se feničanska princeza, Elizar od Tira, poznata i kao Didona. Ona je bila rođena sestra kralja Pigmaliona od Tira, koji je vladao u periodu od 820. do 774. godine pre naše ere. Bila je udata za svog ujaka Aherbasa, vrlo bogatog visokog sveštenika Tira. Pigmalion, pohlepan i zavidan kakav je bio, toliko je žudeo za Aherbasovim bogatstvom da ga je na kraju i ubio. Pigmalionova pohlepa opevana je u Vergilijevim Eneidama, a i Dante ga pominje u svojoj Božanstvenoj komediji.

Interesantan podatak je i taj da je sestra Elizarinog dede ili babe, tačnije, njena baba-tetka, bila princeza Jezavelja, kraljica Izraela, koja se pominje i u Bibliji, u Starom zavetu, kao vrlo zla vladarka. Mali svet? Ma kakvi.

Elizar od Tira

Didona po viđenju nemačkog slikara Hajnriha Fridriha Fugera

Beg iz Tira

Prema legendi, Aherbas se javio Elizar u snu i uputio je u to šta se, zapravo, dogodilo – da je ubijen i da bi i njen život mogao biti u opasnosti, te da je najbolje da ona napusti grad što pre. Uz to, otkrio joj je gde se nalazi njegovo blago do kog Pigmalion nije uspeo da dođe.

Znajući da njen brat zaista neće prezati od toga da je ubije, Elizar je odlučila da isplete mrežu od laži i obmana. Rekla je Pigmalionu da želi da putuje i da mu s tih putovanja prinese darove. Ovaj, zaslepljen pohlepom i mišlju da će mu sestra darivati veliko bogatstvo, dao joj je brodove. Pod okriljem noći, sakrivši zlato svog pokojnog supruga u trupu broda, Elizar je skupa sa svojim slugama i pojedinim sveštenicima i senatorima koji su bili odani Aherbasu, u tajnosti isplovila iz Tira bez namere da se u njega ikada više vrati.

Tokom putešestvija po Sredozemnom moru, na kratko su se zaustavili na Kritu da se opskrbe zalihama, odakle su isplovili sa visokim sveštenikom boginje Astarte i 80 prostitutki iz svetilišta zahvaljujući kojim je populacija buduće kolonije trebala brzo da se uvećava. Na posletku, begunci iz Tira su stigli do zapadnog Sredozemlja i obala severne Afrike, na teritoriju na kojoj se danas prostire Tunis. Elizar je pregovarala sa lokalnim glavešinama da joj prodaju parče zemlje, a za oko joj je zapalo baš jedno koje se nalazi u zalivu Tunis. Prema nekim verzijama ove priče, navodno joj je boginja Tanita pokazala mesto gde treba da osnuje grad.

Elizar i Jarbas (u Vergilijevim Eneidama je priča malo drugačija)

Legenda ima više verzija. Jedna od njih kaže da lokalno stanovništvo nije blagonaklono gledalo na pridošlice, no, libijski kralj Jarbas je smatrao da bi renta koju bi im Feničani mogli plaćati bila i više nego prikladna. Tako je sklopljen dogovor da Elizar duži niz godina plaća rentu za onoliko zemlje koliko može da pokrije koža bika.

Jarbas nije računao na prepredenost feničanske princeze. Naredila je svojim pomagačima da kožu bika iseku na vrlo tanke trake koje bi na krajevima povezali i tako dobili jednu veoma dugačku traku. Potom bi tu traku u vidu polukruga prostrli po zemlji i to bi bila granica naseobine na jednoj, a morska obala bi bila granica na drugoj strani. Plašeći se da bi princeza svojim veštinama mogla osvojiti čitavu severnu Afriku, dao joj je zemlju koju je želela.

Tako je, na tom parčetu zemlje osnovana Kartagina, 814. godine pre naše ere. Godina varira od jednog do drugog istoričara – neki smatraju da je osnovana 826. godine, neki oko 725. godine, a neki su smatrali da je osnovana jedan ljudski vek pre pada Troje (oko 800. godine pre naše ere). Kako bilo, grad se vrlo brzo razvijao, pa je sredinom VII veka pre naše ere postao važan centar u zapadnom Mediteranu.

Možda je zanimljiv podatak da je sam grad u drugom veku pre naše ere imao čak oko 700.000 stanovnika, što ga je činilo drugim najmnogoljudnijim gradom helenističkog sveta, odmah iza Aleksandrije.

Kompjuterska animacija nekadašnjeg izgleda Kartagine

Videvši da se grad brzo razvija, Jarbas je zahtevao da se Elizar uda za njega ili će, u suprotnom, napasti Kartaginu. Njeni izaslanici su joj rekli da je Jarbasov jedini uslov za mir bio da neko iz Kartagine mora živeti s njim da ga nauči feničanskim običajima i načinu života, no, oni su to odbili, jer, zaboga, nijedan Kartaginjanin ne bi pristao na suživot sa tim divljacima. Kada se Elizar pobunila, rekavši svojim izaslanicima da je Kartagina vredna toga da i život polože za nju, tada su joj saopštili da je Jarbas, zapravo, insistirao na tome da mu ona bude žena.

Uhvaćena u klopku sopstvenih reči, nije imala mnogo izbora. Želeći da svom preminulom suprugu ostane verna, organizovala je žrtvenu ceremoniju gde je, prinoseći veći broj žrtava, navodno, htela da se konačno rastavi od duha Aherbasa i pripremi se za brak s Jarbasom. No, nakon što je ceremonija završena, Elizar je prišla žrtveniku obrativši se prisutnima da je spremna da ide svom suprugu, kao što je željeno, a potom je izvadila mač kojim se probola.

Žrtvovanje Elizar

Samoubistvo Didone po viđenju italijanskog baroknog slikara, Andreee Sakija

Elizar je vekovima nastavila da živi kao božanstvo kojem su se klanjali Kartaginjani, a grad koji je osnovala izrastao je u veliku i moćnu imperiju koja se sukobila sa Rimskim carstvom. Ipak, nakon Trećeg punskog rata, Rimljani su preživele stanovnike prodali u roblje, razrušili Kartaginu i preorali zemljište na kom je bila utemeljena. Kao da je sve to bilo malo, zemlju su posuli solju da ne bi iznikla ni vlat trave. Prilično tragičan kraj moćne imperije, kao što ga je imala i žena koja ju je začela – Elizar od Tira.

Literatura:
Nathan Davis, Carthage and the Romans (London, 1861)
A. J. Church and A. Gilman, The story of Carthage (New York, G.P. Putnam’s Sons, 1895)
A. Khader and D. Soren, eds., Carthage: A Mosaic of Ancient Tunisia (New York, 1987)

Pročitajte i ovo...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *