Pet razdoblja ljudskog postojanja

Mnogi filosofi, pesnici i istoričari klasičnog perioda smatrali su da se istorija ljudskog roda sastoji od četiri ili pet razdoblja.

Kad je Saturn proteran na mračnu zemlju smrti, a svet pao pod Jupiterovu vlast, nastupi srebrno doba – nižeg stepena od zlatnog, ali veće vrednosti od bronzanog. Jupiter suzi granice prvobitnog proleća i uvodeći zimu, leto, nestabilnu jesen i kratko proleće zaokruži godinu u četiri godišnja doba. Najpre se ohladi sasušeni vazduh koji beše pobeleo od usijanja i uhvatiše se ledenice na ledenom vetru. Tada su ljudi prvi put počeli da prave skloništa u vidu kuća. Ranije su im pećine, gusto žbunje i granje povezano korom drveta bili domovi. Tada je, takođe, prvi put posejano seme pšenice u duge brazde dok su volovi stenjali pod teškim jarmom.

~ Ovidije, Metamorfoze ~

sep

Kod brojnih grčkih, rimskih (i nekih drugih) pesnika, istoričara i filosofa, nailazimo na podatke o postojanju nekoliko različitih razdoblja u kojima je ljudska rasa živela i još uvek živi. Navodim „nekoliko“ iz Potop u grčkoj mitologiji
Suđaje, moire, suđenice
razloga što se negde pominje pet razdoblja, na primer, kod Hesioda, ili četiri razdoblja, kod Ovidija. U hrišćanskoj tradiciji ih je šest, dok ih je u vedskoj četiri (Juge). Pretpostavka je da su ove drevne podele bile inspiracija savremenim piscima epske fantasike, poput Tolkina, koji fabulu svojih dela smešta u, takođe, četiri razdoblja.

Prvo razdoblje je bilo Zlatno doba ili Doba zlatne rase, veoma dugovečnih ljudi koji su živeli pod vladavinom Kronosa, tj. Saturna, nakon što je svrgnuo svog oca Urana s trona. Živeli su u izobilju, nisu poznavali nikakve bolesti i muke, nikakve teškoće, nisu ništa radili. Vladalo je večno proleće, a Zemlja je neprestano i vrlo obilno darivala plodove kojima su se ljudi hranili i izdržavali.  Nije bilo nikakvog uređenja, nikakvih zakona i ograničenja, ni ratova ni bilo kakvih sukoba. Boginja Justicija ili Astrea je u to vreme živela na Zemlji, tako da se čak ni životinje nisu međusobno ubijale i jele, a kamoli ljudi.

Iako su ljudi Zlatnog doba bili dugovečni, ipak su bili smrtni, pa su posle hiljadu i kusur proživljenih godina umirali mladoliki i tako što bi bukvalno zaspali. Kada su bogovi sa Olimpa, predvođeni Zevsom, porazili Titane i svrgnuli Kronosa, to je označilo kraj Zlatnog razdoblja i nestanak ljudi, a početak novog – Srebrnog doba. Nakon što je ta prva rasa iščezla, njihovim duhovima je zapoveđeno da obitavaju iznad zemlje, da pomažu i štite žive.

Ljudi Srebrnog doba su bili druga generacija, stvorena od strane Zevsa i drugih bogova s Olimpa. Oni su bili manje savršeni od prvobitnih, kako telesno tako i duševno, i kraće su živeli. Nije više postojalo ni večno proleće, pošto ga je Zevs skratio i godinu podelio na četiri sezone, na četiri godišnja doba. Kao deca, ljudi su živeli uz majku stotinak godina, uživajući u blagostanju i igri.

Ali nakon što bi odrasli, vrlo kratko bi živeli zbog svoje nezrelosti i nepoštenja jednih prema drugima. Uz to, nisu nimalo poštovali bogove. Kako se to Zevsu nije dopalo, uništio je tu drugu generaciju ljudi. Nakon smrti postajali su duhovi koji bi obitavali u zemlji. U ovom dobu, Justicija je napustila Zemlju.

pet razdoblja

Treća generacija su bili ljudi Bronzanog doba koje je Zevs stvrio od jasenovog drveta – snažni, moćni i borbeni ljudi koji su voleli da ratuju i ubijaju. Zadovoljstvo im je donosio svaki oblik nasilja. Nisu imali straha, nisu prezali ni od čeka. Nosili su bronzane oklope, kuće i sva pomagala i oruđa su im bila od bronze. Prema nekim izvorima, ovi ljudi su iščezli zahvaljujući svojim novotarijama, tačnije, nakon obilja i sjaja povukao ih je mrak, te su naposletku utonuli u mračno kraljevstvo Hada i bili zauvek zaboravljeni.  Prema drugim izvorima su nestali u Potopu.

Nakon toga, Zevs je načinio novu, četvrtu generaciju ljudi koji su bili daleko ispravniji i plemenitiji od prethodnika. To su bili takozvani Heroji ili polubogovi, pa Hesiod ovo označava kao posebno razdoblje, dok ga Ovidije izostavlja. Bogovi su ih nakon smrti uzdizali u oblasti tik uz obod Zemlje, ta tu uživaju u sreći.

Bogatstvo koje stvoritelj beše zakopao duboko među same seni Stiksa, sad iznose na svetlost dana – bogatstvo koje podstiče na zlodela. Stiže zlokobno železo i zlato, još gore od železa; stiže rat koji vode železo i zlato, razmahuje se krutim oružjem u krvavim rukama. Živi se od pljačke. Gost nije bezbedan kod domaćina, ni tast kod zeta; a i među braćom ljubav je retka. Muž priželjkuje supruginu smrt, a ona muževu; krvoločne maćehe kuvaju smrtonosne otrove, a sinovi unapred ispituju prošlost otaca. Pobožnost je poražena, sad i devica Astreja, poslednja od besmrtnika, napusti krvlju natopljenu zemlju.

~ Ovidije, Metamorfoze ~

Peta generacija su ljudi Gvozdenog doba, najnesavršeniji od svih. Prema Ovidiju, ova generacija ljudi kojoj mi pripadamo nastala je zahvaljujući Deukalionu i Piri. Sagradivši Arku (sličnost sa Nojem u hrišćanskim predanjima) jedini su preživeli Potop koji je Zevs izazvao.

Gvozdeni ljudi kratkog su veka, pritisnuti brigama, problemima, tugom, bolestima i primorani na težak i naporan rad. Postali su bezbožni, skloni svakom zlu – roditelji se ne slažu s decom ni deca s roditeljima, brat udara na brata, drug na druga. Gostoprimstvo iščezava. Manjina moćnih i snažnih vlada nad većinom. Mir je prognan zauvek, a Muze napuštaju Zemlju. Ares će pomagati da se iznađe stotine novih načina za ubijanje, pomoći će razvoje novih mašina i oružja. No, kaže se da će Zevs uništiti i ovu, petu generaciju ljudi, samo se ne zna kad.

Autor: Šojić Bojan

Literatura:
Ovidije – Metamorfoze, prevod Milosav Popadić

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Pročitajte i ovo...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *